ГРАДЊА ХРАМОВА ОД ДРВЕТА

Древне камене катедрале и класичне дрвене цркве – јединствене грађевине, чија је изградња почела у 10. веку након усвајања хришћанства, задивљују вештином и уметношћу занатлија који су их створили. Храмови који су постојали неколико векова и постоје до данас углавном захваљујући рестаурацији, не само да пружају прилику да се упознају са различитим школама архитектуре, већ својим изгледом настављају да персонификују снагу и моћ православља.

У различитим историјским периодима преовладавали су одређени архитектонски трендови, од којих су сваки карактерисали сопствени облици и спољашњи дизајн. Али без обзира на стил у којем је храм изграђен, сваки од њих је садржао нешто из прошлости и будућности.

Уобичајене врсте верских објеката укључују:

• крстокуполне цркве у византијском стилу , које су се чврсто укорениле на православном истоку и појавиле се након крштења Кијевске Русије. Правоугаоне основе, могле су бити или скромно украшене или упадљиве у свом сјају. Њихова карактеристична карактеристика је пирамидална композиција, где је главна улога дата централној куполи, високо подигнутој на бубњу;
• шаторски и вишешаторски храмови , који су се појавили у 15.-16. веку и имају скоро исту основу – осмоугао на четвороуглу. Немају аналога у европској архитектури. Кровови храмова (окренути шаторима и главама) могли су бити од дрвета јасике, што им је давало посебну елеганцију;
• вишеслојни храмови , које карактерише раст осмоуглова или четвороуглова, који се постепено смањују у величини. Као и шаторске конструкције, могле су бити од камена или дрвета, и бити богате спољном декорацијом;

• храмови ротонде из доба класицизма и барока , округли у основи, наслеђени из антике. Симбол вечности, они се са сигурношћу могу назвати драгоценим бисерима међу очуваним зградама 18.-19. Репродукција и рестаурација храмова овог типа посебно је значајна с обзиром на њихов мали број;

• бродски храмови , који су почели да се граде у 17. веку. Кубичне конструкције повезане са звоником правоугаоном грађевином. Слика лађе, на којој се може запловити морем живота, симбол је спасења верника;

• храмови „испод звона“ или „испод звона“ , грађени од 15. века. Ажурне стубне или пирамидалне структуре, где се слој звона налази испод главе, изнад главног волумена;

• Клитовски храмови , мале, једноставне грађевине са једним малим бродом и двоводним кровом, који су се касније развијали и добијали све сложеније облике. Најновије познате грађевине датирају из раног 18. века.

• Цариградска патријаршија
• Александријска патријаршија
• Антиохијска патријаршија
• Јерусалимска патријаршија
• Украјинска православна црква
• Српска Патријаршија
• румунска патријаршија
• Бугарска патријаршија
• Грузијска патријаршија
• Кипарска православна црква
• грчка православна црква
• пољска православна црква
• Албанска православна црква
• Чехословачка православна црква
• Православна Црква Америке

Постоје и аутономне Цркве са различитим степеном независности:

• Синајска православна црква Свете Тројице
• Финска православна црква КП
• МП Јапанске православне цркве
• МП Кинеске православне цркве
• Охридска Архиепископија СП

Звоник је светла декорација православне цркве, али је његова главна намена да носи звона која ће бити згодна за звоњење. Сходно томе, они који граде цркву са звоником или засебним звоником треба да укључе стручњаке за црквено звоно у фази израде пројекта. Постоји много суптилности. Како ће звона бити постављена? Како ће бити опремљено радно место звонара? Како ће се звук ширити?
На пример, звоник који се налази у граду, у близини стамбених зграда, не би требало да буде превише „гласан“ – иначе се не може избећи незадовољство околних становника. Али звоно не би требало да нестане а да не стигне до слушалаца. Како унапред предвидети њен тон и јачину звука? – Зависе од облика (профила) звона и, наравно, њихове тежине. И такође – од правилног вешања: звоно треба да улети у отворене распоне звоника, а не да буде заглушено зидовима.

Уз правилан распоред звона, један вешт звонар може да контролише читав ансамбл. Једном руком покреће језике малих звона чији су сајле спојене у сноп, другом тера да звоне средња, а ногом ритмично притиска педале које су спојене са језицима тешких гласника.

Висење звона треба да буде пројектовано заједно са самим звоником, јер су греде на којима ће се она налазити уграђене у зидове. Касније ће их бити немогуће причврстити, када је звонаста конструкција већ завршена – морали би да издрже превелику тежину.
Приликом изградње звоника важно је израчунати оптерећење које може да поднесе. Не само да звона могу бити тешка и до неколико тона, она ће редовно стварати вибрације које ће уништити зграду ако је њена снага недовољна.

И на крају, још један важан аспект. Приликом опремања звоника често се дешава немили инцидент. Зграда је изграђена, греде су постављене, остало је само да се подигну звона. Баце велико Благовести за цркву… и виде да једноставно неће стати у распон звоника! Да се ​​то не би десило, опет, све треба унапред прорачунати и, можда, највећа тешка звона подићи на предвиђено место пре него што се градња заврши.

Да би се одговорило на питање када су се појавили звоници, треба погледати историју самих звона. Звона звона су постојала и пре Христовог рођења – у Кини, где су се појавила у 23. веку пре нове ере. Када су звона ушла у црквену употребу? Лепа легенда каже да је у 5. веку н. Х. Свети Павлин Милостиви је заспао на цветној ливади и видео у сну да анђели тресу цвеће звона, и милозвучно звоне, славећи Творца. По буђењу, наредио је да се излију звона од метала и зазвоне пре почетка богослужења, позивајући народ на молитву. Ово се десило у граду. Нола у Италији, чији је епископ био свети Павлин.
Звона су, очигледно, дошла у Кијевску Русију са њеним Крштењем. Археолошка истраживања указују да је у предмонголско доба у Кијеву постојала радионица за ливење звона. Познато је да је током сукоба између кнежева 1067. године, кнез Всеслав Полоцки освојио Велики Новгород и одатле однео звона са катедрале Свете Софије, одневши их у свој град. То указује да су звона, посебно велики хералди, била веома цењена, била нека врста доказа о високом статусу града и могла су постати предмет борбе.

Први звоници у Кијевској Русији били су најједноставнији, па се још нису могли назвати звоницима у строгом смислу те речи. Биле су то надстрешница испод које су се налазили стубови са причвршћеном пречком на коју су била окачена звона.
Када су се појавили први монументални звоници? Хронике их помињу тек од 14. века. Највероватније су то били дрвени или камени зидови са причвршћеним звонима, покривени кровом од балдахина. На иконама 16. века већ можете видети како горе описане звонике, тако и звонике у савременом смислу те речи – у облику осмоугаоних дрвених торњева.

Звоници су различитих облика: једнослојни и вишеслојни , камени и дрвени, одвојено стоје или су део црквене грађевине. Постоје и храмови са два или чак више звоника. Када је велика звоњава, на сва звона ради неколико звонара одједном, што захтева велику координацију и виртуозну уметност да би звоњава била хармонична. Храмови са два звоника, који су торњеви смештени изнад фасаде са обе стране главног улаза, уобичајени су не толико у Украјини колико на другим местима – и на Западу, у Грчкој, и на Балкану.

Православно звоно има посебност: оно је ритмично, није хаотично и не свира музичке мелодије. Такозвано стражарско звоно, уобичајено на Западу, је хаотично – током такве звоњаве љуљају се сама звона, а не њихови језици. Звоно које свира мелодије није традиционално за православно богослужење. По правилу, на звонима не свирају звонари, већ световни специјалисти или каријони – посебни уређаји који чине да звона звоне, али не пре службе, већ, на пример, у одређеним часовима дана.

Али хајде да се окренемо класичним православним звоницима.
У великим манастирима звоник је обично грађевина која стоји самостално или је повезана са зидовима манастира. Често је веома висок и постаје архитектонска доминанта манастирског комплекса. Такав звоник се састоји од неколико нивоа – до пет, на којима су окачена звона. У доњем слоју – затвореном – често се налази мали храм. Уске спиралне степенице воде до горњих нивоа. Радним данима службе обично звони једна особа на једном од нивоа звоника. На велике црквене празнике, од којих је најважнији Васкрс, звоне сва звона, ради читав ансамбл звонара. Будући да су на различитим нивоима, не могу да се виде, они вешто свирају хармонично, снажно звоно.

У парохијским црквама звоници обично имају један слој звона. Али то уопште не значи да су ниске! Звона се налазе високо изнад земље, а да бисте се попели на њих, морате се потрудити! У многим црквама на западној страни црквене зграде су причвршћени звоници, а испод њих се налази улаз у цркву. Ово је згодно: да би од цркве отишао до звоника, звонар не мора да излази напоље.

Данас је прилично ретка врста „храм испод звона“. Такве цркве биле су уобичајене у 15-16 веку, а подигнуте су касније. Звоник се налази изнад централног дела.
Љубитељима црквене архитектуре познат је израз „Северни Тее“. Односи се на храмски комплекс који се састоји од три дрвене зграде:

• зимски (грејани) храм;
• летњи (који није имао систем грејања, али је био виши и пространији);
• звоника.

Дрвени звоници на северу су обично били релативно ниски, али су имали карактеристичне искочне врхове.
Од камена су зидани и шаторски звоници – најчешће у градовима. Лагани, прозрачни, бели купасти звоник усмерен ка небу украс је манастира.